Vasil Hadžimanov i Bojan Zulfikarpašić: Strašni duo

Mesto: Kolarac, Beograd / Datum: 01.02.2015. / Foto: Filip Filipović / Video: Jazzin TV

Kako je džez scena u Srba vezana uglavnom za klubove i festivale, „prelivanje“ dešavanja na scenu Kolarca je došlo kao pravo osveženje. Najavu ovog koncerta sam dočekao s utiskom – „hmmm interesantna ideja, zašto ovo nije ranije urađeno?“ Iako generacijskog jaza skoro da i nema, ipak su ova dva muzičara karijere gradili u različitim pravcima. Ukoliko smo prisiljeni na grube odrednice, za Bojana bismo vezali etno/modern creative, a za Vasila fusion tendencije.

Naravno da je uvek zanimljivije slušati muzičare koji sviraju isti instrument, ali su različitog senzibiliteta. Bojan ima dva solistička albuma iza sebe, a i ova saradnja me je obradovala jer verujem da Vasilov forte leži daleko više u klaviru, nego u elektronici. Kao što je bilo očekivano, uz odličnu kampanju i harizmu dvojice muzičara, ovaj koncert je privukao dosta pažnje i bio rasprodat već nedelju dana unapred.

Na repertoaru se našlo par numera napisanih specijalno za ovu priliku, te presek autorskih numera obojice muzičara, i džez standarda. Koncert je otvorila Bojanova „T.N.T“. i savršeno poslužila kao uvod. Lagano i bez tenzija je ispipavan teren uz, na momente, gershwinovsku atmosferu. Već se na početku videlo se da podela partitura nije bila previše komplikovana, već pametna – ona koja dopušta muzičarima više slobode pri izvođenju. Efektnost je, naravno, netaknuta i lagano se otkriva već u sledećoj numeri, u Hadžimanovoj „Nocturno Joy“. Eklektičnu treću struju ovde je Bojan podgrejao implementirajući malo shufflea, a Vasil finiširao, pa maltene, rock’n’roll solažom. Nakon toga disalo se malo brže i došao je do izražaja i fizički aspekt sviranja klavira. Zasluge su podeljene na ravne časti.

Kad je reč o obradama, duo je izveo Hancockovu „Textures“ i Colemanovu „Turnaround“ jednu za drugom. „Turnaround“, kao pesma jačeg tempa ipak je manje bila vezana za originalnu verziju, a oštra i iskričava Colemanova svirka interpretirana je kroz svingujući ritam. Na ovaj način je održana koherentnost u zvučnoj slici koncerta, ali bilo bi više nego interesantno čuti malo svirke iz nerava. Od obrada se našlo mesta i za DeJohnettovu „Ahmad The Terrible“, koja se nalazi na Vasilovom albumima „Života mi“ i „El Raval“, pa se verovatno u raspodeli repertoara računa kao „njegova“.

Naravno, hitovi nisu izostali, pa smo čuli i Bojanov „Multi Don Kulti“, za koju je i Vasil priznao da mu je omiljena, kao i Vasilov „Ohrid“, pri čijem se Izvođenju tako lepo mogao dodati i jedan jak ženski glas.

Nakon toga bilo je vreme za goste – DJ Rahmanee & Uce. Dj-evima su se klaviristi pridružili na klavijaturama, ali im je i pored toga ostavljeno dovoljno prostora i dirke su retko izlazile u prvi plan. Ostvareni efekat je ličio na matine žurku MIT  studenata prošaranu islamskim motivima. Činilo mi se da je iz Bojanove i Vasilove perspektive, ovaj deo koncerta služio kao zadovoljenje unutrašnjeg tech geeka. Čak i uz poznato Bojanovu fascinaciju električnim lepoticama sa dirkama, opet se može postaviti pitanje koji od njih dvojice je više fasciniran električnim zvukom.

Neimenovana balada, koja je usledila nakon gostovanja DJ dvojca, možda je bila i najbolji deo koncerta. Smirujućeg tona, ali dovoljno kompleksna da dopusti napuštanje tradicionalne podele uloga tokom numere na ritam i solo, bila je najbolji primer praćenja i sviranja sa kolegom preko puta. Zajednički jezik kojim se obojica odlično služe je potpuno zasijao. Sa njom je i završen zvanični deo koncerta. Kako nije bilo dileme da li će biti pozvani na bis, imali smo priliku da čujemo još jednu neimenovanu kompoziciju, koja je muzički bila sličnog manira, ali nešto manje ubedljivosti.

Popunjena sala Kolarca nagoveštava da, sa stanovišta auditorijuma, u Srbiji ima prostora za mejnstrim džez program na svetskom nivou – i mimo festivala. Što se same saradnje Bojana i Vasila tiče, organizator je već dan nakon koncerta najavio „reprizu“, sa još nepoznatim terminom. Biće interesantno posmatrati u kom pravcu će se kretati Bojan sa „Modern Timesom“ bez akustičnog klavira, a u kom Vasil sa VHB-om, i na koji način bi im se putevi mogli ukrstiti, možda i studijski. Naravno, i pored svega toga, ostaje i Bojanov „dug“ Beogradu u vidu koncerata kojima promoviše albume. Ostaje nam da čekamo.