Veliki niški Eyot

Ima tome skoro pet godina, kako sam prvi put gledao nišlije Eyot na festivalu Umbria Jazz – Balkanic Windows u bašti beogradskog KC Grada. Tom prilikom sam više bio zaintrigiran samim konceptom nego što me je muzika dotakla. Naravno da sam bio oduševljen već činjenicom da se jedan (nominalno) džez bend bavi autorskom muzikom izvan baperskih koordinata, ali sam osećao i višak “esbjornovštine” u pijanističkoj svirci Dejana Ilijića i preterani metalski naboj u Ibanez gitari Slađana Milenovića. Nešto mi je tu bilo neprirodno sraslo, mada imam utisak da je publika reagovala bolje nego ja, i da je prepoznala kreativni potencijal benda. Koji mesec kasnije i saksofonista Dušan Petrović (Fish in Oil) mi je spomenuo kako mu se svideo njihov koncert, ali samo sam klimnuo glavom.

Negde na jesen 2009. proradio je i Jazzin, pa sam se vrlo brzo povezao sa frontmenom Dejanom Ilijićem, koji me je pak redovno informisao o svim aktivnostima benda. Tek da ne bude zabune: nije ovo nimalo rutinska i očekivana stvar. Domaća džez scena, bilo da se radi o muzičarima, organizatorima ili vlasnicima klubova, tih godina (a dobrim delom i danas) stihijski se odnosila prema medijima, a može biti i podozrivo prema sajtu koji se pojavio niotkuda i sa (iz spoljašnje vizure) enigmatičnom uređivačkom politikom i ciljevima. Sa Dejanom je bilo lako – on je prepoznao da se mi ne šalimo s onim što radimo, i da nadasve cenimo originalan autorski rad, kakav je karakterističan za Eyot. U njegovom odnosu prema poslu sam prepoznao i stvaralački fanatizam i profesionalnost dostojnu ozbiljnog zapadnjaka.

S vremenom sam sticao i pravu naklonost prema muzici Eyota, prateći kako njihova muzika postaje sve homogenija i konkretnija, s jasno izbrušenim konceptom i ulogama muzičara u bendu. Ta naklonost je kulminirala nekim od najdražih mi njihovih nastupa – na Jazztronic festivalu u Vršcu, ili na pariskom JazzyColors gde sam i cimerovao sa bendom, a naposletku i odličnim drugim albumom “Drifters”. Često smo se susretali po raznim festivalima, družili se pre i posle koncerata, dolazio na njima bitne događaje u Nišu, poput prošlogodišnje promocije albuma. Ozbiljna profesionalna saradnja je, dakle, upotpunjena i drugarskim odnosom.

Apologiju odnosa sa bendom neću praviti – tekstovi su tu, pa svako može da pronađe argumente u prilog ovoj ili onoj tezi, i polemiše s njima. Tako je kako je, a sledeći kadar u filmu “Eyot i ja” zbio se povodom koncerta “Buđenje”, koji je od strane benda najavljen kao najambiciozniji u njihovoj karijeri, makar što se tiče scensko-tehničke opreme i organizacijskog pristupa. Koncert je zakazan za 4. april u niškom Narodnom pozorištu, u sred “mrtve” džezerske koncertne sezone. Ali ne i bez “takmaca” na lokalnoj sceni, jer iste večeri su svirali i nišlije Proces, dok su u parku Čair nastupali Novembar, Gale Kerber, Vlada Džet!

Podsetimo se i aktuelnog trenutka u karijeri benda. Aktivnosti oko promocije albuma “Drifters” su polako utihnule i kucnuo je čas da se deluje dalje, bez predaha i praznog hoda. Kao jedan od ključnih trenutaka za sve što se danas dešava, pokazalo se gostovanje britanaca Get the Blessing na Nišvillu 2012. godine. Njihov basista Jim Barr, poznat i kao član koncertnih postava bristolskih velikana Portishead, bio je oduševljen nastupom Eyota koji je usledio posle njihovog koncerta. Odmah potom je palo upoznavanje i profesionalno povezivanje, a Barr je u potonjim mesecima nastupao kao nezvanični lobista interesa Dejana i ekipe na britanskom tržištu. Treći, još neobjavljeni album Eyota je snimljen u Bristolu u njegovom studiju, a usledilo je i gostovanje na koncertnoj promociji novog albuma Get The Blessing, u Londonu! U toku su neformalni pregovori s nekolicinom relevantnih britanskih džez izdavača, opet uz Barrovu snažnu podršku i preporuku.

To bi bila istorija. A niški dan je počeo druženjem s pijanistom Bojanom Bojkovićem, koji je tokom prethodnih meseci marljivo pomagao Jazzin redakciji oko ažuriranja kalendara i najava dešavanja u Nišu. Palo je konačno upoznavanje uživo i druženje s proširenom ekipom niških muzičara i novinara/ki, te ne propuštam priliku da neke od njih vrbujem za Jazzin – nadam se da će sve ići po željama i planu! U Flert kafeu je u toku živa verzija emisije Pop Karusel legendarne Katarine Epštajn sa Radio Beograda – divani se o niškoj muzičkoj sceni i aktuelnostima na tom polju. Dok slušam/gledam emisiju, još jednom razmišljam o tome koliko je za bilo koju scenu bitan kontinuitet mimo velikih festivala, a čini se da je upravo to i utisak protagonista same scene. Na kraju krajeva, to je i lajtmotiv Eyotovog koncerta pod nazivom “Buđenje”, koji se dešava vremenski dovoljno daleko i od bilo kog festivala i od promocije albuma koja bi “opravdala” veliki trud oko koncerta.

Kao jednu od organizacionih pikanterija, valja izdvojiti uvek izazovnu potragu za adekvatnim koncertnim klavirom, starom boljkom za muzičare na ovom instrumentu. Dok posle svirke razgovaramo na tu temu, Ilijić konstatuje kako je po Srbiji veliki broj Domova kulture građenih u vreme socijalističkog buma, te da mnogi od njih imaju odlične dvorane i, jelte, klavire. Za niški koncert instrument je stigao iz Gadžinog Hana, nakon pregovora sa čelnicima opštine! A te dirke i nisu bogzna kako igrale pod prstima u prethodnih desetak godina. I ko bi napunio te silne dvorane, ili svirao u njima? Mnogo pitanja, malo kapitalističkih odgovora.

Kako god bilo, eto nas oko 20h pred Narodnim pozorištem gde se tiskaju grupice ljudi svih uzrasta i stilova. U tom smislu je zgodno što Eyot nisu baš „džezeri“ u onom uobičajenom smislu, ni vizuelno ni stilski. Nišlije ih mogu prihvatiti ne samo po liniji lokal-patriotizma, već i po realnoj mogućnosti da se uhvate za ono u njihovoj muzici što im naročito odgovara, bilo da se radi o lepim melodijama, etno nagoveštajima, rokerskom naboju, ili čemu već – a svega ima. To će se čuti i videti nešto kasnije po reakcijama u publici. U prvom mahu se čini da je sala poluprazna i da neće biti ljudi – ali čim postaje jasno da koncert neće kasniti više od 10-ak minuta, ubrzano se ulazi i parter je skoro pun, a ima ljudi i na balkonu. Sala je zvaničnog kapaciteta oko 500 ljudi, a sigurno ih ima preko 400, po relativno ambicioznoj niškoj ceni karte od 500 dinara. Nije loše!

A šta nam stiže u muzičkom smislu? Nakon desetak odgledanih nastupa benda u različitim okruženjima, više od starog materijala sam bio zainteresovan za nove pesme. A ponadao sam se i nekima od mojih favorita sa „Drifters“ koje su momci iz benda zaobilazili na poslednjim koncertima, poput recimo ovde tjubovane „We’ll get there“. I evo već na početku novog komada pod nazivom „Similarity” – otvara je bas linija koja je bliža britanskom rok gruvu (Get the Blessing uticaji?) nego skandinavskoj elegiji ili etno melosu koje bismo ranije očekivali. Kad uleti Ilijićev klavir, tu je opet prepoznatljivi Eyot, sa ređanjima zvučnih naslaga i suptilnim krešendom, gde gitara i kolektivna svira odnose prevagu nad zahuktanim klavirskim soloima. Bend se razvija.

“How shall the dust storm start” možete pogledati u ovom tekstu pa o njoj ne bih trošio reči; najviše pažnje privlači numera sasvim rokerskog gruva “Nirvana” (kao referenca na kritičarsku referencu o bendu kao “Nirvani evropskog džeza”!), a publika sasvim očekivano reaguje euforično. I uopšte uzev, svako “zakuvavanje” podiže tenziju i mami osmehe na licima, naročito mlađe publike. Povodom “kontemplativnih” komada teško je uhvatiti vidljivu impresiju auditorijuma, ali čini se da sve protiče u najboljem redu. Navikli smo da “Horizon” bude koncertni vrhunac, no ovom prilikom to je bila naslovna numera s albuma “Drifters” gde emotivni Ilijić kreće da peva melodiju prodorno, na sav glas, bacajući se nemilice po dirkama. Najavljivao je kako bend želi da odsvira svoj najbolji koncert do sad; takva prognoza je nezahvalna jer “najboljost” zavisi od niza okolnosti, ali ne može se osporiti kombinacija profesionalnog truda i iskrenog emotivnog angažmana u svirci.

Publika na izlazu zadovoljno komentariše koncert i časti bend superlativima. Po svim uobičajenim merilima nastup je bio uspešan. Posle koncerta rezimiramo situaciju sa novim materijalom, koncertima, izdavačima. Ako sve bude po planu, eto trećeg albuma na jesen, a koncerata uvek ima – i po Srbiji i po inostranstvu. Stekli su se svi preduslovi za sledeći stepenik u karijeri benda.