Vijay Iyer – Solo (ACT)

Prošlogodišnjim albumom Historicity pijanista Vijay Iyer pozicionirao se u samom vrhu savremene džez scene, o čemu svedoče brojna priznanja najeminentnijih žanrovskih magazina i organizacija. Pomenuta ploča zauzela je prvo mesto na godišnjoj džez listi Downbeatovih, New York Timesovih, L.A. Timesovih i NPR-ovih kritičara, drugo mesto u izboru njihovih kolega iz Jazz Timesa, dok je samog Iyera Udruženje džez novinara proglasilo za džez muzičara godine! Trio je ponudio auditorijumu eksplozivnu i kompleksnu svirku, a umešan balans autorskih numera i obrada velikana džeza i popularne muzike pokazao se kao pun pogodak.

Kada se nađete u centru pažnje, svaki naredni korak se posmatra pod posebnom lupom. I dok se protagonisti pop scene muče sa „sindromom drugog albuma“, alavim izdavačkim kućama i medijskom gungulom, pred džezerima se nalaze nešto lagodniji (ili makar veći) izbori. Možete snimati sa jednim ili drugim bendom, sa kvintetom, kvartetom, trijom, odraditi nekoliko izdanja u svojstvu pratećeg muzičara, ili nastupiti – solo. Za ovu poslednju opciju se odlučio junak našeg teksta, na nagovor svoje izdavačke kuće ACT.

Solo je prvi album na kome Iyer nastupa bez pratnje benda, ali daleko od toga da je neiskusan u datoj situaciji – u solističkom aranžmanu svirao je na brojnim koncertima i festivalima, čemu je prošle jeseni svedočio i zagrebački tandem Jazzinovih saradnika. Valja pomenuti i da su solo pijanistički projekti ove godine u trendu – sezonu je otvorila maestralna Hiromi, dok je Matthew Shipp u introspektivnom prostoru „četvrte dimenzije“ proslavio 50. rođendan. Sve u svemu, stekli su se uslovi za još jednu uspešnu ploču.

Iyer se ponovo opredelio za miks vlastitih kompozicija i obrada dobro poznatih tema iz sveta džeza i popularne muzike. Štaviše, već na samom otvaranju nas zatiče Michael Jackson i pesma Human Nature sa albuma Thriller, udarajući na prvu loptu pitkom temom i razradom. Sličan efekat – premda džezerskiji – postižu standard Darn That Dream i Ellingtonove Black & Tan Fantasy i Fleurette Africaine, gde se Iyer radije opredeljuje za omaž slavnom autoru nego za modernističku dekonstrukciju.

Nešto izraženiji lični pečat američki pijanista predstavlja kroz interpretaciju Steve Colemanove Games, a naročito kroz Monkovu Epistrophy, koju mirne duše možemo proglasiti za vrhunac čitavog albuma. U njoj se očitava sva raskoš Iyerove zahtevne ritmike, oštrih melodija i fraza, i zaboravljamo da nema pratećeg benda – leva ruka ponire u najniže registre, dok desna raspaljuje slobodna i raskošna sola.

Na autorskoj strani ploče Iyer dočarava vantelesno iskustvo kroz simbolično naslovljenu Autoscopy, u kojoj vešto spaja slobodni uvod i nešto odmereniji lirični epilog, dok u Patterns ostinato deonicama ponovo ističe izvanredan osećaj za ritam i nadograđuje ga upečatljivom centralnom temom. Manje su iznijansirane Heartpiece, Desiring i zatvarajuća One for Blount, pa zaključujemo da se Iyer ovde više istakao u interpretatorskoj nego kompozitorskoj roli.

Simptomatično je da su najbolje numere one u kojima klavir odigrava izraženu ritmičku ulogu, stavljajući nam do znanja da cenjeni pijanista ipak bolje funkcioniše u triju ili kvartetu nego kao solista. Možda je falilo i malo više smelosti u aranžiranju obrada, što se najbolje ogleda u izolovanom slučaju vrlo uspešnog tretmana Monkovog dela. Sve ovo ne znači da je album loš, već samo da je mogao biti još bolji. Ovako će verovatno ostati jedna u nizu usputnih stanica u Iyerovoj plodnoj karijeri, a nadamo se i osnova za dalje nadograđivanje njegovog solističkog izraza.

Vijay Iyer – klavir