Vinicius Cantuária & Bill Frisell – Lágrimas Mexicanas (Entertainment One)

Na muzičkoj mapi sveta, Južna Amerika je obeležena jarkom bojom ritma. Brazil je iznedrio sambu, iz koje pedesetih godina nastaje bosanova – popularna muzika složenije strukture, u svom izvornom obliku simbioza gitare, čovekovog glasa i naglašenih emocija koje se iskazuju pevanjem. Bosanova, ili kako je često zovu „brazilski soul“, snažno je uticala na džez muziku. Šezdesete dostiže neverovatnu popularnost nakon objavljivanja albuma gitariste Charlieja Byrda i saksofoniste Stana Getza. Vrhunac ovih sučeljavanja je, naravno, interpretacija numere The Girl from Ipanema Antonija Carlosa Jobima.

Vreme je učinilo da i bosanova poprimi ponešto od drugačijih muzika. Relacija između žanrova nije više poput one iz pedesetih ili šezdesetih: sintetisanje je složenije i oličeno najčešće u fuziji više elemenata, bilo da se iskazuje kroz improvizaciju, eksperimentalni zvuk, ili sjedinjavanje melodičnih linija muzičara.

Brazilski perkusionista, gitarista, kompozitor, tekstopisac i pevač Vinicius Cantuária, sa još poznatijim Caetanom Velosom, nastavljač je onog što su započeli Joao Gilberto i Jobim. Došavši sredinom devedesetih u Njujork, svoju bosanovu je poveo u eksperimentalne vode.

Njegov album Tucuma (1999) okupio je zanimljivu ekipu. Osim Billa Frisella i brazilskog perkusioniste Nana Vasconcelosa, u snimanju materijala je učestvovala i impozantna grupa zornista: violončelista Erik Friedlander, violinista Mark Feldman, i Laurie Anderson. Sledeća značajna stanica je Viniciusovo učešće na Frisellovom izdanju The Intercontinentals (2003), koji je sublimirao afričku muziku, američki folk, bluz, džez, ali i bosanovu. Cantuária je ovim projektima zakoračio u džez i carstvo fuzije.

Albumom Lágrimas Mexicanas ne nastavlja se Frisellov interkontinentalni zvučni spoj, to je muzička emigrantska priča Viniciusa Cantuárije. O osećaju dobrovoljnog izgnanika iz Latinske amerike najbolje govori peruanski pisac Mario Vargas Llosa u svojoj knjizi Avanture nevaljale devojčice. Raskorak između dva načina življenja, različitih kultura i temperamenata, koji se nikad ne prevaziđu i žive paralelno u jednoj osobi, moguća je misao ovog brazilskog gitariste i njegova slika latinoamerikanaca u Njujorku.

Lágrimas Mexicanas („meksičke suze“) je, pre svega, smeša nostalgičnih i ljubavnih emocija, i na neki način je posveta svim nepoznatim, a prepoznatljivim južnoameričkim hodačima ulicama Njujorka. Bill Frisell se savršeno uklopio u ovu priču, doprinoseći svojom kompozitorskom i muzičkom veštinom da ovaj projekat dobije kvalitet kojim se prevazilazi ukalupljenost i predvidivost popularne muzike.

Dve gitare se prepliću (bilo da su obe akustične ili jedna pod strujnim naponom), susreću i mimoilaze. Uz ovakvo muziciranje se, bez poremećaja osnovnog ritma, jedino i moglo pevati baritonom. Pomalo lenjo, monotono, ali i nežno kao što to čini Vinicius Cantuária. Perkusije dopunjuju ritam koji inicira Frisellova gitara.

Deset numera, koje su zajedno osmislili Cantuária i Frisell, čine mrežu suptilnih emocija. Iz buketa neklasične i složene simbioze latino muzike i Frisellovih osobenih eksperimentalnih zahvata, izdvaja se najliričnija otpevana i odsvirana Calle 7 – nastala kao impresija nakon šetnje njujorškom Sedmom avenijom. Naslovna Lágrimas Mexicanas je u bržem tempu, a iako govori o čistoti meksičkih suza, ispunjena je optimizmom i nezaustavljivim dotokom unutrašnje energije.

Čak i okvirno poznavanje meksičke muzike i kulture će biti dovoljno da ovaj i ovakav Cantuárijin pristup smatramo logičnim sledom. Na albumu, naravno, nema muzike marijača, ali je prisutan ton možda najpribližniji onoj izreci o nadolazećem suncu posle kiše, suncu kojeg vidimo u nečijem osmehu ili pogledu tamnih očiju.

Svakako, nepravedno bi bilo preskočiti bilo koju od kompozicija, jer pred sobom imamo jedinstven i predivan muzički zapis dvojice vrhunskih muzičara. Od uvodne Mi Declaracion do Forinfas koja zatvara album nema silaznih putanja, ni saplitanja. Ovo je muzika kojoj se ne može prići drugačije, osim sa ljubavlju – baš onako kako su joj i prišli Vinicius Cantuária i Bill Frisell. I toj muzici, zasigurno, pripada jedna od definicija koja otvara vrata rajske spoznaje muzike uopšte: nije bitno šta svirate, nego način na koji to radite.

Vinicius Cantuária – akustična gitara, perkusije, vokal

Bill Frisell – akustična i električna gitara, loop (sempler)