Vojislav Bubiša Simić – Sentimentalno putovanje (Clio)

Izdavačka kuća Clio je knjižarske rafove obogatila najnovijim štivom dugogodišnjeg dirigenta džez orkestra RTS-a Vojislava Bubiše Simića, autobiografijom Sentimentalno putovanje. Sa naslovne strane tvrdo povezane knige gleda nas autor iz današnjih dana, dok je poleđina upotpunjena slikom dečaka: jahača na konju-igrački. Da, svi smo mi nekada bili jahači stolica, konjića u berbernici, ili pak jednog od onih robusnih automata i gutača metalnih novčića, smeštenih u prizemlje neke od velikih robnih kuća. Zašto onda ne bismo, kao iskusni putnici jednog takvog magičnog konjića krenuli put Bubišinih priča?

Ceo život nam biva sazdan od kazivanja – tuđih, naših ili pak zajedničkih. Prvo su to priče predaka koje možda nismo ni tražili da nam se govore; slušamo ih sa pola pažnje, katkad i sa nerazumevanjem ispričanog. Kasnije, kako vreme prođe, te iste priče ponovo ožive i neretko postanu deo naših najupečatljivijih sećanja na ljude čija življenja nastavljamo, prisećajući se onog što su nam kazivali. Ovo je i prvi deo Sentimentalnog putovanja, kojim je Bubiša oslikao porodice Simić i Jovanović, ali i istorijske i društvene prilike u kojima su se odvijali njihovi životi.

Prikazan je ne samo Beograd, tu je i slika provincije, konobara i kapucinera. Između dve naracije, stara fotografija učini da se čitalac približi ljudima i vremenima, da ih doslika, ili doda nešto od svoje fikcije gledajući bake, mamu, oca… I kada se na tren zatvore stranice da se predahne, priče Simićevih predaka obruše se na čitača poput bumeranga i naviru u obliku sopstvenih davnih sećanja. Iskrsnu, tako, pred očima preci; u njihovim smo sobama, tu su predmeti koji mirišu na detinjstvo, i duboko u noć sećamo se nekih blagosti, tuga, prebrojavamo dragocenosti koje smo uspeli da otrgnemo od vremena i zaborava.

Kada se dečaci okupaju u Savi, ili dobiju prve ploče Counta Basieja, priče postaju lične ispovesti. Tu je klavir, pas koga više ne možemo pronaći ni u jednom drugom, porodična putovanja, prvo slušanje džez orkestra i Elingtonove muzike, žurevi… jednom rečju deo knjige sa pričama o odrastanju koje biva grubo prekinuto ratom, srušenom porodičnom kućom, zatrpanim klavirom i polomljenim pločama istog onog čuvenog Basieja. I između redova postane u trenutku jasno da je građansko društvo, koje se tek pomaljalo u Srbiji, nestalo sa prvom bombom bačenom na Beograd 1941. godine. Posleratni period donosi nove ljude, nove vrednosti, radne akcije, igranke, zaljubljivanje na Uskrs, neobična i tajna prijateljstva. Tu je i priča o govoru noći – snovima i tumačenju odsanjanog.

Reminscing in Tempo je Duke Ellington napisao u kupeu voza, i u njoj su sažeta sećanja na majku, dok je numera Take the A Train aviza Elingtonovog orkestra (“A Train” je pravac podzemne železnice kroz Harlem). Železnica, vozovi, putovanja i traganja, bili su značajna za Elintonovu muziku, a njegova muzika je utkana i u Vojislava Simića. Otuda ne čudi što je po ovoj numeri Bubiša naslovio svoje uspomene putnika. Iako se motiv voza pojavljuje i u drugim pričama, on je zajedno sa muzikom kopča kojom su sve skaske vezane u jedno Sentimentalno putovanje. Pa i samog Ellingtona Bubiša dočekuje na aerodromu, sa velikim orkestrom i naravno Take the A Train.

I tako, kroz knjigu se putuje, sreću se ljudi i gradovi. Motoristička tura po velikoj Jugoslaviji, ali i doručak u Parizu. Putuje se i po istočnoj Evropi sa velikim zabavnim orkestrom. Iskustva iz Rusije, Mađarske, Poljske ili Češke, različita, a opet nalik jedna drugim, jer slikaju realsocijalizam i njegove osobenosti. Katkad se samo sačekaju drugi putnici – sresti Ellingtona ili Basieja u Beogradu je posebno putovanje na krilima muzike. Putovanja su odlasci i dolasci, na zapad i istok, ili preko okeana – u Nju Orleans odakle je i potekla džez muzika.

Za one koji sve vreme iščekuju da nešto saznaju o muzici i džezu, rezervisane su priče o muzičarima. Stardust je posebno poglavlje i zagriženi ljubitelji džeza će moći da pročitaju Simićeva sećanja na nanadmašnog saksofonstu Eduarda Sađila, Iliju Genića Baćka, muzičara čije je stvaralaštvo bilo kompleksno i širokog opsega u kom god pravcu ga posmatrali: od njegovog multiinstrumentalizma, dirigentskih, kompozitorskih, sve do aranžerskih sposobnosti. Nižu se tu, potom, i sećanja na jednog od naših najboljih džez bubnjara Radeta Milivojevića Naftu, pijanistu Vladimira Vitasa… ljude sa kojima se tek trebamo upoznati i koji zaslužuju neka posebna poglavlja u istoriji džeza i muzike u Srbiji.

Pisca ovih redova knjiga je motivisala da pronađe Naftine džezoare i da ih pročita, a nekog drugog će zainteresovati duhovitost Edike Sađila, konzervativni muzički pisac Miloje Milojević ili, možda, čak i samo vreme oslikano paletom reči. Knjige su tu da štogod spoznamo, da postanemo radoznali, preduzimljivi. Kada se listovi zatvore i iščitano „prođe“ kroz neke nevidljive filtere, ono što smo dobili od Bubiše pripovedača će naći svoje mesto, na ovaj ili onaj način, u našim mentalnim mapama.

Vojislav Bubiša Simić je jednostavnim jezikom napisao knjigu priča koje je, obizirom na njihov broj i raznovrsnost, nemoguće prepričati, ali o kojima se može dati nagoveštaj da govore o doživljenom. Kroz opis, ili dijalog, dolazi se do moguće psihologije pomenutih ličnosti, kao i prikaza vremena u kojima se događaji odvijaju. Priče su različite, ima ih duhovitih, inspirativnih, edukativnih, a sve one su delovi specifične spoznajne naracije i ostavljaju otvorene mogućnosti za donešenja sopstvenih zaključaka. Ukratko, pred nama je knjiga ispisana – životom.

I za kraj da ozvučimo koju od priča. Neka to bude muzika koju je odsvirao orkestar Ilije Genića Baćka, jednog od muzičara o kojima nam je pripovedano u ovoj knjizi.

.