Wayne Shorter: Putovanje u nepoznato (1)

Upotrebiti termin „živa legenda“ za čoveka čija je karijera počela 1959. godine i obuhvatila slavne epizode sa veličinama kao što su Art Blakey i Miles Davis, 12 albuma za Blue Note za vreme najsjajnije epohe ove etikete, osnivanje jedne od najbitnijih fjužn postavki svih vremena i saradnju sa najvećim pop i džez zvezdama tokom 80-ih, više je nego prihvatljivo.

I pored krajnje eklektičnosti njegovog izraza tokom 51 godinu duge profesionalne karijere, diktiranja trendova, eksperimenata sa električnim instrumentima i postavkama, povratak potpuno akustičnom pristupu džezu koji Shorter danas gaji i koji ga je svojevremeno i izbacio u orbitu među omiljene džez autore, mnogi opisuju kao njegov veliki povratak. Upravo u takvoj varijanti ćemo imati sreće da ga doživimo 28. oktobra u beogradskom Sava Centru.

Rođen 1933. u Njuarku (Nju Džersi) Wayne Shorter je (što je teško za poverovati) prvi kontakt sa nekim instrumentom ostvario tek sa 16 godina, krenuvši sa klarinetom, ne bi li udovoljio ambicijama svog oca. Zaražen muzičkim virusom, mladi Shorter je jako brzo napredovao. Najpre je završio Visoku umetničku školu, a kasnije i diplomirao na muzičkom odseku Njujorškog univerziteta. Neposredno nakon fakulteta, pre nego što je regrutovan u armiju, Shorter je svirao sa Johnnyjem Eatonom i njegovim Princetonians – u tom periodu je dobio i nadimak “The Newark Flash” zahvaljujući svojoj brzini i tehnici na saksofonu.

Interesantnu priča iz tog perioda dolazi od samog Shortera: „Nedelju dana pre odlaska u vojsku svratio sam do kafea Bohemia (u kome je, kao i u klubu Birdland, za vreme studiranja provodio dosta vremena) da oslušnem još malo muziku, tada sam mislio poslednji put u životu. Pio sam konjak, a u zadnjem džepu me je žuljao poziv za armiju. Odnekud se pojavio Max Roach, i pitao me da li sam ja taj klinac iz Njuarka koga zovu Munja (Flash)? Pitao me je želim li da se im se pridružim na bini. Bubnjari su se te večeri menjali, prvo je svirao Max, pa Art Taylor, i na kraju Art Blakey. Na čelu je bio Oscar Pettiford, a na orguljama Jimmy Smith. Negde ispred se čuo Milesov glas kako traži nekoga po imenu Cannonball. Mislio sam, da li je moguće da se sve ovo oko mene dešava, a ja moram u vojsku za pet dana?“

U američkoj vojsci je bio od 1956. do 1958. godine. Odmah nakon povratka u potpunosti se posvetio muzici, pridruživši se orkestru Maynarda Fergusona, gde je prvi put sreo i Joea Zawinula. Na inicijativu Johna Coltranea, pod čijim je uticajem mladi Shorter bio u to vreme, ova dvojica saksofonista započinju blisko prijateljstvo, koje je uključivalo i nezaboravne sešne u klubu Birdland. Već tada je Coltrane, rešen da napusti Milesov kvintet, bio spreman da Davisu predloži Shortera kao zamenu. Međutim, Shorter se, na poziv Arta Blakeya, radije pridružuje njegovim Messengersima, sa kojima je proveo narednih pet godina.

Tamo je itekako skrenuo pažnju na svoj talenat, uspevši da 1962. osvoji i DownBeatovu nagradu za najboljeg mladog saksofonistu. Morao je da se zadovolji solidnim drugim mestom za najboljeg kompozitora, s obzirom da je prvo pripalo Dukeu Ellingtonu. Sa Blakeyem je ostao do 1963, gde je postao muzički direktor benda i napisao nekoliko ključnih kompozicija iz tog razdoblja Messengersa.

Samostalne ploče počeo je da snima još početkom 60-ih, a rezultat je devet čistih klasika izdatih za Blue Note tokom ove dekade.

Svoj solo prvenac, Blues A La Carte, Shorter je izdao za etiketu Vee-Jay. Mladog tenoristu, još uvek u potrazi za svojim zvukom, pratila su tada već velika imena: Lee Morgan, Wynton Kelly, Paul Chambers i Jimmy Cobb. Iako su ovaj i naredna dva albuma (Second Genesis i Wayning Moments) kvalitetom daleko od Shorterovih klasika izdatih nešto kasnije za Blue Note, u pitanju su vrlo dobra izdanja koja nagoveštavaju buduće velike autorske domete.

Pristupanje Blue Note jatu Shorter je 1964. obeležio vrlo dobrim Night Dreamer albumom, okupivši oko sebe respektabilnu ekipu muzičara (Lee Morgan, McCoy Tyner, Reggie Workman i Elvin Jones) čije je prisustvo, pokazaće se i kasnije, uvek bilo esencijalno pri realizaciji ambicioznih ideja. Neprestanom poređenju sa Coltraneom doprinela je i činjenica da su na prva dva Blue Note albuma dvojica saksofonista delila isti bend, odnosno da je Shorter pozajmio celu Coltraneovu postavu za tu priliku. Činjenica je, međutim, da je upravo u ovakvom okruženju Shorterov autorski potencijal mogao da se iznese na pravi način, jer su ovi pojedinci tretirali Shorterovu muziku tačno onako kako ju je on zamislio. Još bolji primer od prethodnika je njegovo sledeće izdanje Ju Ju.

Etikete „još samo jedan Coltraneov imitator“ Shorter uspeva da se reši tek nakon narednog albuma, sada već džez klasika Speak No Evil. Tom prilikom je okupio novi bend: iz stare postavke je zadržao samo Elvina Jonesa, pridodao je kolege iz Miles Davis Quinteta, Herbieja Hancocka i Rona Cartera, i pojačao duvačku sekciju Freddiejem Hubbardom. Bilo je to prvi put da je Shorter izbacio ploču sa kompletno autorskim materijalom. I to kakvim!

Naredni The Soothsayer, iako još jedan među draguljima iz ovog izuzetno plodnog razdoblja saksofoniste, objavljen je sa (teško za poverovati) celih 14 godina zakašnjenja. Sekstet sa ove ploče, kao i naredne više fri orijentisane The All Seeing Eye (u kome su sada Freddie Hubbard, alt saksofonista James Spaulding, trombonista Grachan Moncur III, pijanista Herbie Hancock, basista Ron Carter i bubnjar Joe Chambers, a na jednoj kompoziciji i Waynov brat Alan Shorter na flighorni), neobično fluidno i bez ikakvog napora otelotvoruje inače jako kompleksne i zahtevne Shorterove ideje. Ovaj neverovatno inspirativni period (koji je, treba napomenuti, tekao paralelno sa njegovim itekako aktivnim sviračkim i autorskim učešćem u kvintetu Milesa Davisa) kulminirao je pločom Adam’s Apple (1966), koja je donela budući džez standard i Shorterovu ličnu kartu, kompoziciju Footprints.

Poslednja dva izdanja za Blue Note (1970) nagoveštavaju predstojeće Shorterove eksperimente, koje je u narednoj deceniji sprovodio pod okriljem institucije zvane Weather Report. Snimljene u istom danu, dve ploče Odyssey Of Iska i Moto Grosso Feio (koja nažalost do dan danas nije videla svetlost dana u formi CD-a) donose prilično neobavezan pristup, što se može uvideti i iz činjenice da se na drugopomenutoj Chick Corea može čuti na marimbi i bubnjevima, Ron Carter isključivo na čelu, John McLaughlin na 12-ožičanoj, a Dave Holland na akustičnoj gitari. Interesantna izdanja, koja ipak stilski lutaju u potrazi za identitetom.

Paralelno sa solističkim aktivnostima, Shorter nalazi vremena i za participaciju u legendarnom kvintetu Milesa Davisa, kome se pridružio septembra 1964, i zajedno sa Herbiejem Hancockom, Tonyjem Williamsom i Ronom Carterom činio jednu od najslavnijih i najcenjenijih džez postavki u istoriji žanra. Početkom 1965. pojavljuje se i prvi u nizu odličnih Milesovih albuma iz ovog perioda – E.S.P. Na ovoj ploči se čuje sve što je Miles prethodnih godina pokušavao da postigne, ali kao da je upravo Shorterov dolazak dao pravu oštricu i snagu njegovoj inicijalnoj ideji, osmelivši ga da krene po tananoj liniji između konvencionalnog bapa i avanturističke džez-avangarde.

Koncept koji je krasio i Shorterove Blue Note klasike – briljantno strukturirani komadi koje unutar sebe sadrže i podržavaju slobodne forme – zadržava se i na Miles Smiles. Shorter je autor većine numera, među kojima se izdvajaju energična Orbits i standard Footprints. Nešto drugačiju, smireniju atmosferu, sa slojevitom i kompleksnom strukturom, donose dva naredna albuma Sorcerer i Nefertiti. Naredni album kvinteta, Miles In The Sky, direktna je naznaka Milesovih (i ne samo njegovih) budućih interesovanja za fjužn i džez-rok, a Shorterorove namere se daju predvideti i kroz kompoziciju Paraphernalia u kojoj se kao gost pojavljuje gitarista George Benson.

U ovom periodu Shorter počinje intenzivno da koristi sopran saksofon, koji se u takvom eklektičnom okruženju pokazuje kao adekvatniji od tenora, do tada njegovog jedinog instrumenta. Iako je Miles In The Sky bio solidan tranzicioni album, naredna tri (Filles De Kilimanjaro, In A Silent Way i Bitches Brew) su momentalno postali klasici koji su definisali razvojni put fjužna u sedamdesetim godinama. Jedan od najbitnijih aktera ovog pokreta je bio bend Weather Report, sa suosnivačem Wayneom Shorterom.

Wayne Shorter: Putovanje u nepoznato (2)