Wayne Shorter: Putovanje u nepoznato (2)

Ovako je Zawinul opisao susret sa Shorterom: „Kada sam ga prvi put sreo 1959, u SAD sam bio tek oko nedelju dana. Nakon što sam se pridružio sastavu Maynarda Fergusona, trebao nam je tenor saksofonista. Trombonista ‘Slide’ Hampton i ja smo pozvali na audiciju trojicu tenorista: Georgea Colemana, Eddieja Harrisa i Waynea Shortera. Maynard nam je dao slobodu izbora, te smo odabrali Waynea. Bio je u bendu samo nekih mesec dana, nakon čega je otišao (i pridružio se Art Blakeyjevim Jazz Messengers, prim.a).

Posle toga se nismo videli sve do 1969. i snimanja In A Silent Way. Nakon Bitches Brew, Wayne, Miroslav (Vitous) i ja smo rešili da osnujemo bend. Što se tiče samog sviranja, veoma malo smo znali jedan o drugom. Dok je Wayne bio na putu sa Artom Blakeyjem, ja sam bio na turneji sa Cannonballom Adderleyem. U to vreme smo vrlo malo slušali ploče, trudili smo se da jednostavno preživimo”.

Dok je još bio u bendu Cannonballa Adderleya, Zawinul je ipak imao prilike da čuje Milesov album Nefertiti. “Tokom 60-ih Wayne i ja smo ponekad izlazili, pričali o muzici, ali nikad nismo razmatrali osnivanje zajedničkog benda. Par godina kasnije, u podrumu kuće košarkaša Billa Russella koji je imao odličnu stereo opremu, preko slušalica sam čuo Nefertiti (na kojem su tri Shorterove kompozicije, prim.a). To je bilo nešto slično onome što sam radio ranije, strukturno – daleko od standardnih sranja od osam taktova nakon kojih dolazi bridž. Muzika je jednostavno tekla. To je za mene bila prava iskra“. Zawinul je osetio da je samo pitanje vremena kada će on i Shorter napraviti nešto zajedničko.

Weather Report je napravljen kao ekvivalent super-grupama u svetu roka s kraja 60-ih. Ali, za razliku od tipičnih predstavnika te sorte, ova ne samo da je trajala 15 godina, nego je tokom skoro celog svog veka definisala stremljenja unutar stila u kome se kretala. Osnivači ovog uticajnog benda bili su Joe Zawinul, Miroslav Vitous, i naravno Wayne Shorter. Nebrojene personalne promene vodile su ka nebrojenim stilskim promenama (od prvenca slobodne forme do komercijalno veoma uspešne ploče Heavy Weather), ali bend ni u jednom trenutku nije gubio na važnosti u džez-rok okvirima.

Shorterova posvećenost bendu ograničila ga je na tek jedan solo album tokom cele dekade funkcionisanja benda, i nekoliko gostovanja na albumima drugih izvođača, od kojih je možda naupečatljiviji solo odsviran na naslovnoj kompoziciji albuma Aja (1977) benda Steely Dan. Kako su odmicale osamdesete, Zawinul je sve više preuzimao kontrolu nad autorskim radom benda, a Shorter sve više gubio interesovanje. Kao posledica toga, na poslednjem albumu benda, This Is This (1985), koji je i inače predstavljao puko odrađivanje ugovora sa diskografskom kućom, Shorter ne učestvuje autorski i njegov saksofon se čuje samo u naznakama.

I pored posvećenosti radu sa Weather Reportom, Shorter je sredinom sedamdesetih uspeo da izbaci jedan od svojih najpopularnijih, i u svakom slučaju najprodavaniji album Native Dancer. Na njemu saksofonista , u društvu Herbieja Hancocka, pevača Miltona Nascimenta i perkusioniste Airta Moreire, izražava svoje lirsko raspoloženje uz jak uticaj brazilskog i latino šmeka.

Još uvek bez izražene želje da se otrgne iz fjužn stega kojima je bio vezan u Weather Reportu, Shorter u 80-im izdaje tri generalno razočaravajuća albuma za Columbia Records. Angažujući tadašnje zvezde krosover džeza u usponu, Stua Goldberga, Mitcha Formana i Jima Bearda, Shorter ne uspeva (i pored retkih interesantnih momenata na albumu Atlantis) da na iole uspešan način spoji autentični zvuk svog soprana i tenora sa sintetičkim zvukom elektronskih instrumenata. Kraj osamdesetih Shorter provodi na turneji sa Santanom, koji je učestvovao i na poslednjem izdanju Weather Reporta This Is This.

Tek 1995. godine Shorter za Verve izdaje album na približno istom nivou kao i njegovi Blue Note klasici iz 60-ih: ploča High Life rezultat je više od godinu dana zajedničkog planiranja i orkestriranja Shortera i talentovane klavijaturiskinje Rachel Z, gde su elektronski i plesni elementi integrisani na jako interesantan i nepredvidiv način, za razliku od prethodnih pokušaja slavnog saksofoniste. Ovaj album (ko-producent je bio basista Marcus Miller) doneo mu je i Gremi nagradu za najbolji savremeni džez album te godine (drugi Gremi, u kategoriji „najbolji instrumentalni džez album“, usledio je 2003. za naredno studijsko izdanje Alegria).

Nagoveštaj velikog muzičkog povratka privremeno je prekinut tragičnim gubitkom supruge Ane Marie i nećake, koje su zajedno sa još 230 putnika okončale život u avionu koji je na relaciji Njujork-Pariz eksplodirao iznad Atlantskog okeana. Ovo nije prvi tragičan momenat u Shorterovom životu – nakon epileptičnog napada, 1985. je preminula njegova 14-ogodišnja kćerka Iska Maria. Četiri godine nakon avionske tragedije, Shorter se oženio po treći put, ovog puta bliskom prijateljicom nastradale mu supruge, brazilskom pevačicom Carolinom Dos Santos.

Spontane duetske improvizacije na introspektivnom albumu dvojice starih prijatelja, Waynea Shortera i Herbieja Hancocka (1+1, 1997) donele su im očekivanu Gremi nagradu. Međutim, ono što je izuzetno obradovalo Shorterove fanove, i čemu su se mnogi decenijama nadali, jeste Shorterov povratak akustičnom džezu i post-bapu. Ali Shorter ne bi bio to što jeste ako bi to učinio na predvidiv način, tako da je album Footprints Live! (tada njegov jedini živi solistički album) iz 2002. doneo potpuno novo, zapanjujuće sveže viđenje njegovih starih aduta.

Ol-star postava Danilo Perez/John Patitucci/Brian Blade podsetila je na skoro telepatsko razumevanje Miles Davisovog kvinteta iz sredine šezdesetih i sposobnost da se nepredvidive staze improvizacije prate zajednički, poput jedinke. Za ovu priliku, Shorter je iz svog kataloga posegnuo i za kompozicijom Aung San Suu Kyi, koju je napisao još za vreme studentskih dana, davne 1952. godine u Njujorku. Ta numera do danas zauzima udarno mesto u repertoaru kvarteta.

Drugi živi, i za sada poslednji album iz solističkog kataloga, Beyond The Sound Barrier (2005, Verve), doneo je pet novih kompozicija na tragu najboljih Shorterovih radova i još jedan Gremi. Bend koji gaji neobičnu estetiku dekonstrukcije, i ne ustručava se da iz večeri u veče kreće put potpuno nepoznatog, trenutno je jedan od najuzbudljivijih koji džez scena može da ponudi. Aplauzi i povici u toku i nakon kompozicija, očigledno spontani i entuzijastični, najbolje oslikavaju nivo na kome funkcioniše ova postavka.

To što sam ovaj bend imao priliku da doživim već dva puta (i oba puta u razdoblju od nepunih godinu dana bend je zvučao potpuno različito) nazivam srećnom okolnošću, iz koje sam naučio da svaku sledeću priliku da ih vidim ne smem ispustiti iz ruke. Jer Shorter, kao što je činio tokom čitave svoje karijere, i dalje svira džez u svojoj najčistijoj formi. Čak i u dobu u kome su se većina njegovih živih kolega povukla u penziju, on i dalje odbija da prizna bilo kakve granice, kategorički izgovarajući: „Imam 77 godina, nemam šta da izgubim. Nastavljam da se krećem u nepoznato“.

Wayne Shorter: Putovanje u nepoznato (1)