Wes Montgomery: Vizionar džeza

Veliki džez gitarista Joe Pass jednom rekao: „Za mene, postojala su samo tri velika inovatora džez gitare: Wes Montgomery, Charlie Christian i Django Reinhardt“. Zaista, istorijat džez gitare poznaje brojne gitariste, odreda sjajne i izvanredne muzičare. Ipak, tek mali broj njih nalazi svoje mesto u knjigama o džezu i van onih stranica namenjenih gitari. Samo nekolicini je istorija omogućila ulazak u elitu džez muzike, među one izabrane koji su, osim kao sjajni muzičari, ostavili i dublji trag: neki su markirali trasu kojom će se kretati razvoj njihovog instrumenta, a neki, poput Reinhardta i Christiana, imali su i direktan uticaj na pravac kojim se kretao džez. Jedan od takvih velikana svakako je i Wes Montgomery.

Priča o ovom gitaristi uglavnom je već poznata. Rođen 1923. u američkoj državi Indijana kao John Leslie „Wes“ Montgomery, već u porodici je bio okružen muzikom. Iako je počeo da svira gitaru kasno, u 19-oj godini, imao je priliku da muzički stasava pored svoje braće, takože džez muzičara – basiste Monka i pijaniste i vibrafoniste Buddyja. Braća su kasnije izdala niz albuma pod nazivom Montgomery Brothers. Prvu afirmaciju je doživeo kao član orkestra Lionela Hamptona u periodu od 1948. do 1950. godine, a nakon snimaka sa braćom krajem 50-ih, pravi ugled i priznanje u svetu džeza donose mu albumi snimljeni za Riverside Records (1959-1963) koji se i danas smatraju njegovim „klasičnim“ džez snimcima. Poslednju fazu Wesove karijere obeležili su snimci za kompanije Verve i A&M Records, u kojima je ostvario dijalog sa popularnom muzikom, dajući, uz pratnju gudačkih, bras ili mešovitih orkestara, svoje verzije tada popularnih melodija – Eleanor Rigby, Scarborough fair, A day in the life, California dreamin’… Nedugo nakon ovog komercijalnog proboja, umire od srčanog udara 1968. godine.

Wes Montgomery se formirao kao gitarista slušajući i oponašajući velikog Charlieja Christiana, što je i privuklo Hamptonovu pažnju. Ipak, kasnije je oformio sasvim originalan stil sviranja, koji će uticati na čitavu generaciju džez gitarista. Njegov karakteristični pečat kojim je obogatio jezik džez gitare je sviranje u oktavama. Kao što je istakao John Scofield, oktave su svirane na gitari i pre Wesa, ali niko ih nije primenjivao poput njega. Razvivši neverovatan virtuozitet u oktavnom sviranju, koje džez gitaristima često predstavlja jedan od najtežih elemenata za savlađivanje, on je stvorio i svoj prepoznatljiv ton – oktave su obezbeđivale dublju, zatvoreniju i tamniju zvučnost koju je Wes rado i ubedljivo koristio na pr. u izvođenju balada, koje su tako dobijale posebnu izražajnost.

Takođe, karakteristična odlika njegovog stila je i akordska, „blok“ svirka, koja počiva na ogromnom paradoksu, jer predstavlja jedan od najlepših i najmuzikalnijih aspekata Wesovog muziciranja, a s druge strane, kao što će gitaristi potvrditi sa još većim uzdahom nego kod oktava, monstruozno je težak za savlađivanje na gitari. Wes ga izvodi sa neverovatnom lakoćom i izuzetnim osećajem za sving: u njegovom blok-akordskom sviranju skoro da se oseća big bendovska ritmička snaga i sigurnost, kao da slušate Basiejev orkestar.

Naravno, činjenica da su oktave i „blok“ svirka postali Wesov zaštitni znak, nikako ne znači da on nije svirao i tradicionalnom singl tehnikom. I ovde je on neprevaziđeni majstor, koji pažljivo gradi svoje improvizacije, često ih tako savršeno logično koncipirajući da se stiče utisak da se njima ne može dodati ili oduzeti ni jedan jedini ton.

U sva ova tri segmenta, singl tehnici, oktavama i blok sviranju, Wes je postavio model koji će kasniji gitaristi usvojiti i oponašati. Sem toga, on je formirao i koncept improvizacije koje se zasniva na gradaciji ovih triju tehnika: od singl tehnike, preko oktava do blok akordskog sviranja. Vesov stil sviranja je široko imitirala i podražavala generacija gitarista koja je došla nakon njega: on je direktan i neposredan uzor mlađim gitaristima Georgeu Bensonu, Patu Methenyju, Patu Martinou, Emily Remler, a njegov uticaj dosegao je i do Jimija Hendrixa, koji je u svom sviranju povremeno koristio oktave, i to svirajući ih Wesovom tehnikom – palcem umesto trzalicom. Sem toga, njegovo sviranje svakako je uticalo i na već afirmisane džez gitariste poput Joeja Passa, ali i pripadnike starije generacije: Barneyja Kessela, Herba Ellisa, Jima Halla.

Ipak, i pored velikog uticaja koji je ostvario, treba istaći da je jedan aspekt Wesove svirke ostao samo njegov. Reč je o tehici desne ruke, to jest o korišćenju palca umesto trzalice. Iako je većina gitarista, uključujući i rok muzičare poput Hendrixa ili čak Joea Satrianija, oktave svirala i svira palcem, odajući tako posebno poštovanje velikom uzoru, to je ipak samo izuzetak u njihovoj svirci, jer skoro svi gitaristi džez i rok orijentacije sviraju trzalicom. Sviranjem palcem dobija se mekši, zaobljeniji, topliji, a takođe pomalo zatvoreniji i tamniji ton, što daje veoma ličnu notu i dozu lirske izražajnosti Montgomeryjevom sviranju. Sam Wes je jednom izjavio da je tu tehniku razvio da ne bi stvarao previše buke i uznemiravao svoje komšije svirkom, kao i da mu se ton proizveden palcem više dopao od onog dobijenog trzalicom.

Pored tehničkih aspekata gitarskog sviranja, značaj Wesa Montgomeryja u istoriji džeza ogleda se i u povezivanju džeza i pop muzike krajem 60-ih godina prošlog veka, a što je imalo uticaja na kasnije tendencije u džezu. Na već pomenutim poslednjim albumima za Verve i A&M Records, Wes je istupio iz uloge tradicionalnog džez muzičara, obično neprijemčivog za muziku koja dolazi iz „lakšeg“ popularnog nasleđa. Na ovim izdanjima je ostvaren zanimljiv i izuzetno muzikalan dijalog između ovih dveju bogatih tradicija. Spoj je zapravo višestruk: Wes dolazi iz džez tradicije, melodije su iz oblasti pop muzike, a muzički aranžmani, u kojima se pojavljuju i gudački orkestar i instrumenti poput čembala, ukazuju i na tradiciju „klasične“, umetničke muzike.

Ovakvi poduhvati, koji su u sebi spajali dotada odvojene, autohtone muzičke izraze, utrli su put pojavi kasnijih stilova poput džez-roka ili fjužna, kao i komercijalnom krosoveru Georgea Bensona, muzičara koji je, pod direktnim uticajem Wesovih poslednjih albuma, takođe počeo da spaja džez sa modernijim stilovima pop muzike.

Uticaj Wesa Montgomeryja na svet džeza je višestruk. On nije imao „samo“ ključnu ulogu u formiranju jezika, stila i tehnike sviranja gitare u džezu od 60-ih godina do danas, već se njegov uticaj sasvim približava onom koji su svojevremeno ostvarili Reinhardt i Christian, usmeravajući istoriju džeza u svom pravcu. Ove činjenice, koje su već prepoznate u pojedinim antologijama džeza, dovoljne su da obezbede Wesu Montgomeryu mesto među elitom, velikanima džez muzike.