William Parker – I Plan To Stay A Believer: The Inside Songs of Curtis Mayfield (AUM Fidelity)

S obzirom na to koliko je Curtis Mayfield bio velika figura u korpusu afroameričke muzike iz njenog najprelomnijeg perioda sa kraja šezdesetih i početka sedamdesetih, koliko je učinio za evoluciju fanka od vrele plesne muzike do sveobuhvatnog kulturnog (i političkog) fenomena, koliko je učinio za brak prefinjenog soula i tečnog fanka, ali i za podsticaj crnim muzičarima da se emancipuju kroz nezavisno izdavaštvo, čudno je da češće ne viđamo tribjut projekte koji se bave njegovim opusom.

S druge strane, s obzirom na to da unutar soul/ fank/ neosoul/ R&B itd. muzike za poslednjih četrdeset godina nije napravljeno ništa ni približno savršenstvu albuma poput Curtis, Roots ili Superfly, moguće je da se naprosto radi tek o logičnom vrhuncu evolucije jedne muzičke forme i da ljudi imaju pametnija posla nego da se petljaju sa nečim što kroz njihovu interpretaciju može dobaciti samo do statusa dobronamerne ali nepotrebne karikature.

Da bi se Curtisu odala primerena pošta, reklo bi se, potrebna je figura sličnog – ili makar uporedivog formata – revolucionar u svom domenu, kao što je Curtis bio u svom, vođa, ali vođa koji vodi primerom, ne golim autoritetom, pre svega vanserijski muzičar i aranžer.

William Parker je takva figura, u šta nas je ovaj album konačno neopozivo uverio. Naravno, danas trenutak nije onako istorijski preloman kao što je bio pre četiri decenije – ili mi to ne možemo da vidimo – a amalgam politike, umetnosti, spiritualnosti, improvizacije u muzici i životu, kretanja u stranu i stalno napred nije izum modernog crnog muzičara, i Parker je u najboljem slučaju tek živi primer ideala koga afroamerička popularna kultura, ali i njoj bliske religijske i političke frakcije, grade još od drugog svetskog rata.

No, Parker je već u mnogo navrata pokazao da je – baš onako kao što je kontrabas srce džez sastava – tako i on srce njujorške džez scene, gravitacioni centar oko koga se okreću zvezde, zvezdice, planete i komete. Sa karijerom koja ga je vodila od sviranja sa najokorelijim prvoborcima (Taylor, Brötzmann, Anderson, Ali, Murray), ali i najpostmodernističkijim od postmodernista (Zorn, Spring Heel Jack), Parker je pravi čovek na pravom mestu da Mayfieldovo nasleđe uzme u svoje ruke, a zatim rastrgne horizont očekivanja oko njega i pruži nam muziku toliko divlju i živu da nam se na momenat čini kao da ni jedan zvuk pre nje nismo čuli u životu.

Konkretnije, ovaj dvostruki disk je izbor živih snimaka urađenih tokom protekle decenije u okviru projekta The Inside Songs of Curtis Mayfield, i Parker sam kaže da Curtisovu muziku nikada ne bi mogao da imitira, pa se zato odlučio da sebi prizna da je to nemoguće i naprosto se sa ekipom bacio u istraživanje afroameričkog muzičkog nasleđa koristeći Mayfieldove kompozicije kao temelje.

Razume se, postojao je rizik da dobijemo samo podgrejan obrok sastavljen od restlova – političke parole koje su u Mayfieldovo vreme bile ubojite današnjim post-ciničnim ušima mogu da budu iritirajuće, a Amiri Baraka (ex- LeRoi Jones) što uzbuđeno recituje preko muzike je možda tek sedokosi deda koji je odavno izgubio dodir sa realnošću. Fri-džez je tek lozinka za muziku koja bukom nadomešćuje kompozitorsko i izvođačko umeće, a prominentno mesto koje dobijaju brojne žene i deca na bini u nekim od kompozicija tek je ustupak jadovitoj političkoj korektnosti. Parker je matori crni hipik a Curtis Mayfield bez gitare nije Curtis Mayfield.

Moglo je da bude tako, naravno, ali nije. I plan to Stay a Believer je album koji nadilazi cinizam, koji sociopolitičku svest ne stavlja iznad čiste snage muzike. Način na koji Parkerovi muzičari plešu kroz Mayfieldove hirurški precizne a magički opojne kompozicije je omamljujući, sa snagom i sirovošću, igrom i spontanošću koji su u direktnom i fascinantnom dijalogu sa Mayfieldovim arhitektonski savršenim aranžmanima. Način na koji, zatim, savršeni petominutni pop-komadi uzleću u sedamnaestominutne fri-džez improvizacije je za strahopoštovanje, dok Parker na delu pokazuje ono što je nagovestio na rečima, da sy Curtis Mayfield i Sun Ra delovi jedne iste priče. I skoro niko je pre Parkera nije ispričao na ovako ubedljiv način.

Fri-džez publika će bukvalno biti u suzama kada čuje prelaske Williama Parkera i Hamida Drakea iz fanki gruva u punokrvni fritajm, praćene saksofonima Darylla Fostera i Sabira Mateena koji, kunemo se, nikada nisu zvučali ovako zrelo na ploči ili na koncertu, ili trubom prekaljenog Lewisa Barnesa koji pokazuje kako je mogao karijeru fri-džez avanturiste lako da zameni za kafanski podijum i set standarda, da je hteo.

Najteži zadatak ipak ima Leena Conquest, koja direktno polemiše sa najprominentnijim elementom Mayfieldove legende – glasom. Mayfield je prototip soul/ fank pevača mekanog poput svile a prodornog poput lasera izvajao tako savršeno da se uvek trgnemo kada shvatimo da danas Usheri i ostala bratija zapravo pokušavaju da se švercuju u istom vozilu. Naravno, Mayfield je svoj poslednji album otpevao stih po stih, ležeći na leđima, paralisan od struka na dole, dok ovi mlađi pevaju o tome kako leže na leđima dok po njima skaču pohotne snajke. Verovatno to objašnjava razliku u supstanci, ali nimalo ne olakšava posao Conquestovoj. Njen nežni soul jecaj naprosto nema prodornost i autoritet Mayfieldovog originala i dobro je da je okružena razigranim fri-džez bendom koji joj dopušta da se i sama provlači kroz brzake jedne muzike što ne mari za hijerarhiju. Naravno, kada se na, recimo, This is my Country u sve umeša dečiji hor sa moćnim dozivanjem i ritualnim izvođenjem teksta, stvari dolaze na svoje mesto.

Svakako treba primetiti da ovaj album, kao uostalom i svaki postojeći album na kome dominira improvizacija, sadrži momente dezorijentacije, momente sirovosti forme u kojima je suština ponekom slušaocu zamagljena, da prozivanje Georgea W. Busha, ma koliko opravdano bilo u vreme kada su snimci nastali, u 2010. godini takođe opravdano može da vas natera da prevrnete očima, ali nemojmo od drveća previđati šumu. Parker uspeva da Mayfieldovu muziku prizove iz forme savršenih pop-objekata, izvuče njenu suštinu i sve nemušte potencijale na površinu, i baci ih na nas u veličanstvenom haosu mogućnosti, teza, radosti i suza, terajući nas da istovremeno uživamo u prečišćenom, lekovitom zvuku ali i da razmišljamo o istoriji iza tog zvuka. Tradicija koja živi tako što se stalno ponovo izmišlja na licu mesta? Da, baš tako, Parker je naprosto – objasnio.

William Parker – kontrabas

Sabir Mateen – saksofon, flauta

Darryl Foster – saksofon

Lewis Barnes – truba

Leena Conquest – glas

Amiri Baraka – recitovanje

Dave Burrell – klavir

Hamid Drake – bubnjevi