Wolfert Brederode Quartet – Post Scriptum (ECM)

Prava je šteta što je koncert Wolferta Brederodea, pre dve godine u Beogradu, protekao gotovo neopaženo. Podsetimo se – bend holandskog pijaniste nastupio je na tadašnjem izdanju Beogradskog džez festivala. I to u ponoćnom programu, koji je baš te večeri počeo ranije nego inače, tako da se gotovo potpuno preklopio sa koncertom Kurta Ellinga u Kolarcu.

Za razliku od prividne statičnosti tada aktuelnog albuma Currents, živi nastup je ponudio bezbroj finesa koje se rađaju iz međuigre četvorice sofisticiranih muzičara. Na moju konstataciju kako sam album prvobitno preslušao u winampu na preskok i brzo odustao, jedan iskusniji džez znalac će mi dobronamerno reći da se „ne sluša to tako“. I naravno da je u pravu; ovaj umetnik istančanog senzibiliteta prosto vapi za klišeom o „posvećenom slušaocu“ kome će se sve nijanse muzike ukazati kroz kontinuirano slušanje.

Brederodeu je 37 godina. Iako ne toliko zvučno ime savremenog džeza, nije baš ni golobradi mladić koji je juče kročio na scenu; sarađivao je sa velikim brojem renomiranih džezera (pomenimo samo Davea Liebmana), sa svojim trijom je izdao dva albuma, a sa aktuelnim kvartetom još dva. Među aktivnim saradnjama beleži članstvo u akustičnom kvartetu saksofoniste i zemljaka Yurija Honinga, čiji je koncert vršačka publika mogla da odgleda krajem maja ove godine.

Akumulirano iskustvo uočljivo je u strpljenju s kojim se pristupa građenju tema i improvizacija; no na albumu Post Scriptum takav je obrazac donekle obogaćen poletnim zvukom kakav možemo čuti na poslednjim izdanjima Tomasza Stanka ili Mathiasa Eicka. Tri numere u tom stilu posložene su na samom početku CD-a, kao da se slušalac želi ohrabriti „hit singlovima“ koji ne zalaze u ambiciozne/nepristupačne aranžerske vratolomije. Naročito je upečatljiva pesma Angelico, gde se na repeticiju molskih akorada na klaviru nadovezuju izrazito liričan klarinet Claudia Puntina i ritam sekcija u pop/rok ruhu. Njegov instrument dominira i u napetoj temi November, gde varijacijama u intonaciji postiže zavidnu dinamiku relativno malim brojem tonova.

U nastavku albuma dobijamo kombinaciju poletnih melodija i karakterističnog Brederodeovog stila, u kome je ritam sekcija (Mats Eilertsen na basu i maestralni bubnjar Samuel Rohrer) lišena tradicionalne uloge i vodi dvojicu muzičara iz prednje linije „u slobodnom letu“ – dakako, ne i fri-džez vodama, već bliže onome što maestralno radi kvartet Charlesa Lloyda. Puntinov klarinet sada dobija na klasičarskoj ozbiljnosti i delikatnosti, ali taman na vreme zna da se vrati u karakteristična poigravanja bojom tona i vibratom; pažljiviji pratioci koncertnih zbivanja u Beogradu sećaju ga se i sa jednog od izdanja Ring Ring festivala u protekloj deceniji, kada je demonstrirao i svoju naklonost avangardnim izletima.

I na kraju, najmanje smo prozborili o samom Wolfertu; njegovo sviranje je uverljivo i sabira najbolje tradicije ECM pijanista, ali nema razmetanja niti insistiranja na naročitoj ulozi klavira u zvučnoj slici. Umesto toga, dominiraju načela interakcije, međusobnog razumevanja i nadopunjavanja među četvoricom muzičara. Stoga je – u idejnom smislu – bendlider i najveća „zvezda“ ovog albuma, iako je individualni doprinos aktera posve demokratski raspoređen.

Zahtevnoj građi mogli bismo zameriti tek na trajanju, jer 14 numera ovakvog senzibiliteta može biti i previše u jednom cugu. No makar će nam biti ostavljeno prostora da sami odaberemo i rasporedimo favorite; izbor je raskošan i veoma zahvalan.

Wolfert Brederode – klavir

Claudio Puntin – klarinet

Mats Eilertsen – kontrabas

Samuel Rohrer – bubnjevi