Woodcock Group – Water Stories (Sunset Jazz Recordings)

Aleksandar Jovanović Šljuka, pijanista iz Zaječara koji gradi karijeru u prestonici, nešto široj džezerskoj javnosti se predstavio 2009. na Umbria Jazz – Balkanic Windows kvalifikacijama, u jednoj od nekolicine dosadašnjih inkarnacija postave Woodcock Group. U narednom periodu je vredno radio na autorskom materijalu, te izgradio status klupske atrakcije s fanki-folk (!) postavom Coolares. Jesenas smo ga gledali u pratećoj postavi Katarine Kačunković, te u bendu koji je pratio vokale na prezentaciji radionice Jelene Jovović-Revišin, u sklopu NS Jazz Festivala…ukratko, Šljuka postaje jedan od najzaposlenijih domaćih pijanista, i očigledno odličan zanatlija koji lako pliva u različitim vodama.

Woodcock Group trenutno nastupa kao trio, koji uz bendlidera čine basista Marko Fabri i sve prisutniji (i sve bolji) bubnjar mlade generacije Aleksandar Cvetković. Debitantski album Water Stories su izdali za američku nezavisnu kuću Sunset Jazz, koja nema bogzna kakvu reputaciju na tamošnjoj diskografskoj sceni – no izlasku albuma se u zube ne gleda, a kamoli revnosnoj izdavačkoj kampanji koja je uključivala i promo tekstove na pr. na AllAboutJazzu.

Jovanović kao uzore navodi sve same superzvezde zrele etape džez istorije – Keitha Jarretta, Chicka Coreu i Pata Methenyja. U praksi to implicira izrazitu melodičnost u kompozitorskom pristupu, preplitanje tradicije i post-bapa, te nagoveštaje nesputane Jarrettovske rasviranosti u solo deonicama. Na Water Stories čujemo i savremene tendencije inkorporiranja klasičarskog nasleđa u neo-fjužn kontekst (na pr. Hiromi u trio formacijama), koje zavodi slušaoca kombinovanjem delikatnog klavira i snažnog zvuka bas gitare.

Muzika Woodcock Group je veoma disciplinovana. To samo po sebi nije ni dobro ni loše, no u ovom slučaju bih takvom izboru ipak dao minus. Naime, Šljuka zaista jeste odličan pijanista, u smislu da njegove deonice uspešno spajaju smisao za lepu melodiju i virtuoznost ( na pr. tema i razrada uvodne numere Spring of Life, solo u Sea Waltz, Tigranovski trileri u Tears on Earth…), zahvataju u istoriju klavirskog džeza, te se ne svode na puko nizanje skala uzduž i popreko dirki. Tim pre bi imao svako pravo da dopusti sebi rasviravanje do mile volje, umesto što povlači uzde taman kada postane zanimljivo. Ima tu numera od 5-6-7 minuta, no zašto ne i deset, ako se ima šta reći/odsvirati?

S druge strane, kada se pređe na teren kompozicije i aranžmana, Šljuka pruža manje nego u solo deonicama. Mimo par srećnih izuzetaka teme su jednostavne i generičke, i doživljavao sam ih samo kao uvod u priželjkivanu improvizaciju. Nema ni previše interakcije među muzičarima, osluškivanja i reagovanja jednih na druge – uloge su uredno podeljene i numere se mahom kreću predvidim stazama (tema-solo-tema, pravolinijsko nizanje sola). Ovakvu rutinu tek na momente razbija odlični Cvetković, blagovremeno prelazeći iz tvrdog bapa u moderne ritmove i nazad, dok je Fabri vezivno tkivo kome se nema bogzna šta zameriti, ali nas ostavlja uskraćenim za upečatljive solističke uzlete.

Osovina Jovanović-Cvetković itekako ima potencijala za kreativno nadigravanje i dopunjavanje. Obojica su odlični, muzikalni instrumentalisti, koji kao da još nisu pronašli pravi okvir za svoja sviračka umeća. No možda se Šljuka nije ni hteo zaletati na samom početku diskografske karijere, komponujući (pre)ambiciozna dela ili rizikujući optužbe za samodovoljnost u dugačkim solima. Treba odnekud početi i pridobiti domaću džez publiku koje nema mnogo. Ako se, pak, bez preteranih etno varijacija puca na zahtevno i prezasićeno inostrano tržište, očekujem ozbiljnije hvatanje ukoštac sa sviračkim izazovom. Još brže, raznovrsnije i smelije.

Aleksandar Jovanović Šljuka – klavir

Marko Fabri – bas

Aleksandar Cvetković – bubnjevi