Zimska fantazija (1)

Tog januarskog dana, sada već davne 1996. godine jedna brižna beogradska majka, zabrinuta što oko praznika nije čula ni glasa od svog sina koji studira u inostranstvu, pozvala je Džulijard, legendarnu njujoršku muzičku akademiju koju joj je tada sin pohađao, da proba da stupi u kontakt makar sa profesorom i raspita se kako napreduju, pa usput da proveri i da li je skoro video svog studenta. Telefon je zvonio i zvonio i zvonio… i još dugo zvonio. I kada je (inače izuzetno uporna) majka već skoro odustala, neko je u Njujorku podigao slušalicu: “Da, izvol’te…” – “ Mogu li da razgovaram sa profesorom XY?”- upitala je majka. “Ne”- glasio je šturi odgovor kroz pucketanje loše telefonske veze i kašnjenje karakteristično za interkontinentalne pozive. “Pa dajte mi onda bilo koga sa gudačkog odseka!”… –“Ne mogu”… -“Sekretaricu direktora!!!”… -“Jok, gospoja”… – “Slušajte Vi, ja sam majka jednog vašeg studenta, zovem iz Beog… iz Evrope i imam sva prava da u radno vreme razgovaram s kim god poželim od osoblja škole! Ponedeljak je i kod vas bi trebalo da je dva popodne, zaboga!”… -“E sad slušajte Vi, gospoja: ja sam nastojnik, kren’o sam u sedam jutros iz Kvinsa, pozajmio od Ernija skije za hodanje, jedva stig’o u jedan’es, smrz’o se k’o pingvin i sad imam pravo da pijem svoj čaj na miru! Ovde, inače, nema nikog…” –“Kako nikog…?” –“Lepo – nikog, nijedne osobe osim mene, sve je prazno – od podruma do krova… Jel’ gledate Vi televiziju, gospoja? Ovde veje bez prestanka već nekol’ko dana – sve je stalo, sve! Podzemna, autobusi, taksiji, automobili… I bog zna kad će da proradi…”

Istog tog dana oko istog tog vremena se vodio i jedan lokalni telefonski razgovor u Bruklinu: “Ej, Darko – jesi ustao? Nisi? Ustaj i pogledaj kroz prozor! Armagedon! Sve stalo, ništa ne radi – proglašen State of Emergency! Nego, evo ga Boki već stig’o, ‘ajde mazni usput neku klopu i pivo ako nađeš nešto otvoreno i dolazi – otvaramo Preferans Maraton dok se ne raščisti sneg – ti si nam first pick za trećeg!” –“ A pos’o?” –“Ma kakav pos’o! State of Emergency, čoveče! Sve je stalo!!”

* * *

E, sad se vi sigurno već pitate kakve veze imaju ova dva razgovora sa našom današnjom pričom – pa imaju – i te kakve veze! Jer zapravo tih dana u Njujorku, uprkos snežnoj mećavi i kolapsu koji je izazvala nije baš sve stalo! Snimljene su dve ploče koje su meni u životu dosta značile kao inspiracija po više parametara. Prvi je svakako posvećenost: uprkos elementarnoj nepogodi koja je paralisala dvadesetomilionski grad, neki momci su našli za shodno da ipak rade ono što najbolje umeju (tu računam i nastojnika sa Džulijarda)! Da stvar bude još bolja za našu priču, u pitanju je jedan koncertni snimak i jedno studijsko snimanje. Nadalje, posebno inspiriše sadržaj i forma ta dva, inače sasvim različita, događaja. Do te mere da smo ponešto od toga uvrstili i u rani repertoar Dvojca Bez Kormilara, ali o tome nešto kasnije… Dakle, evo ih redosledom kojim sam ih otkrivao:

Don Byron Quintet – No-Vibe Zone: Live at the Knitting Factory

Ovo je bio prvi put da sam čuo Dona Byrona i njegov kvintet kako muziciraju. Do tad sam samo slušao o njemu i njegovim raznim projektima, interesovanjima i bendovima. Naravno, smeštanje ovog izuzetnog koncerta u vreme, prostor i (naročito) kontekst ove priče desili su se nešto kasnije, ali nekakva posebna čarolija je odmah bila prisutna. Čarolija koju upotpunjavaju reakcije publike koje ima taman toliko i u takvom ambijentu, da bude jasno da nije tzv. “studio audience” (publika koja se pozove na studijsko snimanje da izvođenje bude “naelektrisanije”), a s druge strane jasno je da nije u pitanju baš regularni koncert, jer je sasvim sigurno da Don Byron, gde god da se pojavi, dovodi bar pet puta više ljudi no što sugerišu vatrene, ali maloljudne reakcije između numera. Dakle, posle prvih nekoliko slušanja, rezervisanih isključivo za muzičku radoznalost, počela je da me kopka i ova činjenica. Inače oskudni tekst na Knitting Factory Works samizdatu ipak je našao mesta za sitnu, ali zadovoljavajuću informaciju: Recorded live at the Knitting Factory – January 7, 1996, during the snow emergency before a highly “selective” audience.

Znači ne samo da je bend došao na gig, došla je po mećavi i publika željna da čuje ove čudake koji prkose Majci Prirodi u jednom od njenih gadnijih raspoloženja, apsolutno ne sumnjajući da će se umetnici pojaviti… kakav bend takva i publika – obično je tako. A bend je više nego uzbudljiv: pored Don Byrona, koji je po mećavi ipak poneo samo obični klarinet (bas klarinet je mnogo glomazniji), tu su se našli i David Gilmore, gitarista (kojeg ne treba brkati s Pink Floydovim Davidom Gilmourom), uraganski pijanista Uri Caine, upregnut u neverovatnu ritam sekciju sa Kennyjem Davisom (kontrabas) i Marvinom “Smittyjem” Smithom (bubnjevi). I sve to se događa u noći koja prethodi telefonskim razgovorima s početka naše priče. Šta reći o ovom izuzetnom koncertu za “visoko selektivnu” publiku? Svakako pre svega da je najbolje poslušati ga, jer nema baš adekvatne verbalizacije za takva iskustva. Dalje (da ipak pokušam) – suptilni konglomerat džeza, klasike i savremene umetničke muzike na titanskim nogama vrele ritam sekcije, nogama koje svako malo zanose pored svinga i na latin, kalipso, tango… Sukcesija citata, eksplicitnih i u naznakama, dostupnih kako laiku, tako i ozbiljnim poznavaocima, koji svakako nisu razmetljiva demonstracija sile, pre čarobni muzički tok-šou sa dobro tempiranim duhovitim poentama. Jednom rečju – neprepričljivo! Za ovo izdanje, umesto uobičajene priče o numerama, imamo dva snimka sa ranih sešna Dvojca Bez Kormilara inspirisana ovim Byronovim koncertom kao i Byronove originale, te uz ovo izdanje, a u skladu sa naslovom, preporučujemo izvanrednu zabavu za zimske večeri – uporedno preslušavanje!

Prvi snimak je sa Nemanjom Kojićem – Kojotom (trombon, vokal – Eyesburn, Burnin’ Soundz, Hornsman Coyote) kao gostom jednog od prvih sešna DBK početkom 2000-te, u numeri Sick Cat. Radi se o našoj kompoziciji, ali koja je inspirisana i sadrži semplove Gilmoreovog sola u numeri WRU, te divljanja na gitari u medliju Next Love/The Allure of Entenglement, kao i sempl koji je zaslužan za naslov numere. Naime, na kraju Next Love/The Allure of Entanglement sam Don Byron se kroz smeh obraća Gilmoreu sa tekstom: “You’re a sick cat, man…” Evo kako je to zvučalo u Beogradu:

A evo i Byronovih originala:

Drugi i mnogo bolji snimak je naša verzija Byronove Sex/Works naslovljena Tango+ sa Borisom Bunjcem (Beogradska filharmonija, razni Divljanovi bendovi) na vibrafonu u gostima, snimana maja 2000-te za potrebe našeg prvog izdanja za Cosmic Sounds iz Londona. Zabavan detalj u vezi ovog koncerta, pored toga da je debi izdanje Dvojca snimak uživo, jeste i činjenica da smo sliku precrtanog vibrafona sa omota No-Vibe Zone retuširali za plakat koncerta Dvojca na kome nam je gostovao vibrafonista.

Don Byron:

Zimska fantazija (2)