Živeti i umreti među zvezdama

Ima ljudi o kojima je teško pisati kada umru. Nisu bili omiljeni za života, nisu bogznašta postigli u svojoj karijeri, nisu imali ni viziju, ni ambiciju, pa čak ni želju da ih njihova okolina upamti po dobru. Nažalost, o Rashiedu Aliju je lako pisati nakon smrti. Nažalost, jer to znači da je svet izgubio nešto neprocenjivo vredno, nešto što nikada neće moći da nadoknadi. Rashied Ali je bio ne samo svedok, već i stvaralac jednog od najuzbudljivijih delova istorije najuzbudljivijeg dela popularne muzike i kulture dvadesetog veka. Bio je ikonoklast i izrastao u ikonu samo kroz svoje sviranje, kroz neposrednost prelivanja duha u zvuk. Bio je sledbenik najvećih, zatim njima jednak, a kada su najveći umrli shvatio je da i sam ima odgovornost da vodi druge. Zato što je i sam u međuvremenu izrastao u najvećeg. Nikada nije zaboravio one što su izgradili kulturu koje je bio deo, ali nikada nije napustio ni svoju odgovornost da nastavi da je gradi i daje mlađima od sebe mesto na kome će i sami postati svoji ljudi i deo kulture.

Rashied Ali rođen je kao Robert Patterson 1935. godine, u Filadelfiji. Kao i otac i brat, tražeći način da definiše svoj kulturni i duhovni identitet, prihvatio je islam, religiju koja se, za razliku od hrišćanstva, nije bazirala na svetoj tajni i crkvenoj hijerarhiji već na veri i volji. Oba brata, verovatno pod uticajem majke, pevačice, zainteresovala su se za muziku i obojica su kao svoj instrument odabrali bubnjeve. Brat Muhammad je imao pristojnu karijeru, svirajući sa Albertom Aylerom, Archiejem Sheppom, Alanom Shorterom, Noahom Howardom i mnogim drugim važnim liderima tokom sledećih nekoliko decenija. No, stariji brat Rashied je redefinisao način na koji bubnjevi u džez muzici učestvuju u kompoziciji, razbucao ritmička ograničenja i bio jedan od vođa revolucije.

Pripadnik generacije crnih muzičara koja je imala priliku da se muzički obrazuje, Ali je završio muzičku školu Granoff, iz koje su izašla i takva imena kao što su Dizzie Gillespie i sam John Coltrane. U prvo vreme svirao je sa filadelfijskim džez i ritam & bluz sastavima, da bi se, svestan toga gde je pravi epicentar muzičkog i duhovnog prevrata koji se u ono vreme događao, preselio u Njujork 1963. godine.

Prvi veći posao kojim se mogao pohvaliti bila je japanska turneja sa Sonnyjem Rollinsom, da bi zatim Ali, jedan od najubojitijih mladih bubnjara onog vremena, sarađivao sa kremom njujorške džez avangarde. Pharoah Sanders, Albert Ayler, Bill Dixon i srodni bubnjarski inovator Sunny Murray, svi oni su sa Alijem svirali pre nego što je mladog talenta John Coltrane pozvao da učestvuje na snimanju prevratničkog albuma Ascension. Kao jedan od manifesta new thing džeza, harmonsko i duhovno oslobođenje, Ascension i danas važi za jedan od najvažnijih albuma popularne muzike bilo kog vremena. No, Ali na njemu ipak nije zasvirao i Coltraneov glavni bubnjar, legendarni Elvin Jones bio je jedini udarač na ovoj ploči. Iako se o razlozima i danas špekuliše, moguće je da je postojao Jonesov otpor dovođenju mlađeg, bržeg bubnjara.

No, veliki lider nije odustajao tako lako i Rashied Ali se pridružio Coltraneovom proširenom kvartetu posle nekoliko meseci, na albumu Meditations, ostavši uz giganta tenor saksofona sve do njegove smrti dve godine kasnije.

Elvin Jones je ubrzo napustio kvartet, užasnut stvarima koje je Ali radio bubnjevima, a koje je Coltrane podsticao. Čak i Jonesova jako sinkopirana, organska svirka zvučala je kao nešto od juče u poređenju sa Alijevim sitnim vezom po koži i metalu.

Nakon Coltraneove smrti, Rashied Ali će sarađivati sa udovicom Alice na njenim spiritualno intoniranim pločama iz kasnih šezdesetih i ranih sedamdesetih, ali će i sam postati lider i inspirator, vodeći između ostalog klub Ali’s Alley tokom skoro čitave naredne decenije.

Paralelno sa tim, jedan od prvoboraca avangardnog džeza praviće logične iskorake dalje u nepoznato, baveći se improvizovanom muzikom izvan strogo džez konteksta (saradnja sa Billom Laswellom i Keijiem Hainoom ali i sa multimedijalnim umetnicima kao što je, recimo Ira Cohen), svirajući i bluz (N.Y. Ain’t so bad), no nikada zaista ne napuštajući džez. Pored sopstvenih projekata kao što su Rashied Ali Quintet i Prima Materia (ovaj drugi sastav bavio se odavanjem pošte preminulim velikanima poput Aylera i Coltranea), imao je i mnogo susreta sa značajnim džezerima sa različitih geografskih širina. James Blood Ulmer (sa kojim je Rashiedov sin Amin svirao bas gitaru), brat Sunnyja Murraya David, William Parker, Charles Gayle, Assif Tsahar, Peter Kowald, Leroy Jenkins, i nedavni duet sa dugo izgubljenim pa pronađenim kontrabasistom Henryjem Grimesom, sve ovo su koordinate između kojih je Ali lebdeo, lako, kao da ne dodiruje zemlju, sve dok nije dvanaestog avgusta ove godine umro od srčanog napada u sedamdesetčetvrtoj godini.

Šta je to što je Alija činilo prvim među najvećima? U vreme kada je on svirao sa Coltraneom, mnoge kolege su već oslobađale svoj instrument klasične ropske uloge pratnje. Sunny Murray je odbacio svingovanje kao nešto što rade drugi i udarao u svoj instrument kao da želi da ga uništi. Andrew Cyrille je bio jedini bubnjar u stanju da isprati kompozitorsku i izvođačku sumanutost Cecila Taylora, a mlađe snage poput Jeromea Coopera su već nadirale preko horizonta, spremne da džez gotovo sasvim izvrnu naopačke i pređu u domen čiste improvizacije.

U ovom moru bubnjara Ali će se izdvajati time što je bio možda prvi koji je skoro potpuno napustio koncept odbrojavanja ritma, još uvek prisutan u ekstremno evoluiranom, kompleksno sinkopiranom svingu Elvina Jonesa. Ali je umesto toga odabrao da dodeljeni zvučni prostor gotovo sasvim zasiti dinamičnim pulsiranjem i elegantnim pokretima u svim smerovima, kreirajući umesto ritma – teksturu. Ovaj zvučni mikroreljef nikada nije zvučao statično, naprotiv: uvek je imao nezaustavljiv impuls, pokret, mutaciju. Sam Coltrane povodom albuma Live at the Village Vanguard Again! za Alija kaže: „Način na koji on svira dopušta solisti maksimalnu slobodu. Zbilja mogu da odaberem praktično bilo koji pravac u bilo kom trenutku i da budem siguran da će se to uklapati uz ono što on radi. Vidite, on sve vreme svira ritmove u svim smerovima. Za mene je on definitivno jedan od velikih bubnjara“.

Ovo, naravno nije bilo po volji baš svima. Kao što rekosmo, Elvin Jones je Coltranea napustio besan i razočaran u buku koju je ovaj sastav počeo da pravi otkada je u postavu dodat Ali. Ako poslušate kompoziciju koja otvara Alijev debitantski album sa Coltraneovom grupom, Meditations, monumentalnu The Father, The Son and The Holy Ghost , čućete dvojicu bubnjara koji kao da svoje bubnjeve raznose u komade, sklapajući ih na nove načine svakog sledećeg trenutka. Jones je veliki u ovom duelu, gurajući svoju viziju još nekoliko svetlosnih godina u kosmos, ali Rashied Ali je onaj koji gotovo bez napora prosipa metalne arabeske preko izobličenih odjeka timpana i pljuska doboša.

Ali je i jedini bubnjar koji je uopšte mogao da sa Coltraneom dve godine kasnije snimi album Interstellar Space, ploču objavljenu tek sedam godina posle smrti saksofoniste jer je u vreme kada je napravljena još uvek bila suviše ekstremna čak i za visoke standarde na koje je izdavače i publiku on navikao. Na ovom albumu duo velikih muzičara prkosno izmišlja džez gotovo od nule, ne napuštajući ideje harmonije i fraziranja, ali ne dopuštajući ni da ih one na bilo koji način ograniče u odlasku duboko u svemir. Bogatstvo Coltraneovog dubokog tona, ali i prkosna, nesputana ekspresija u savršenoj su ravnoteži sa Alijevim filigranskim složenim, ali ubistveno snažnim sviranjem. Ali nikada nije bio bubnjar koji je snagu stavljao u prvi plan, ali ovaj album je prepun surovih bas bombi i katarzičnih eksplozija činela i kao takav ostaje etalon na osnovu koga se porede svi naredni saks/ bubnjevi džez albumi u istoriji muzike. Ovo je ploča koja inspiriše ali i izaziva, pa nije ni čudo da su svojevremeno dvojica belih džez improvizatora, Nels Cline i Gregg Bendian, prihvatili izazov i snimili iznenađujuće uspelu posvetu pod nazivom Interstellar Space Revisited.

No, Ali je umeo da bude jednako mekan i suptilan, nikada ne umanjujući gustinu svojih tekstura. Journey in Satchidananda pokojne Alice Coltrane je ploča prefinjene meditativne atmosfere i duboke spiritualnosti, na kojoj Ali isporučuje jedan od svojih najnežnijih radova. Novije ploče, poput radova sa violinistom Leroyjem Jenkinsom i kontrabasistom Henryjem Grimesom prikazuju ga kao muzičara koji dobro razume kada treba da ostavi džepove praznog prostora za svoje partnere sa manje glasnim instrumentima.

Ali je bio kompletan muzičar i jedan od onih koji su u muzici ostavili trag toliko veliki da ga više ne prepoznajemo kao rad jednog čoveka, već kao istorijsku silu na delu. Da nije snimio ništa u poslednjih četrdeset godina, ostao bi zapamćen kao jedan od najbitnijih pripadnika jedne posebne muzičke i istorijske ere, a on je, povrh toga još četiri decenije vodio, inspirisao i stvarao, neopterećen svojom senkom, prošlošću ili ideologijom, svirajući sa radošću i lakoćom kakvu retko pronalazimo u ma kojoj epohi. Slava mu.