Trubač s empatijom

Foto: privatna arhiva

Žolta Arđelana, dvadesetogodišnjeg trubača iz Novog Sada, upoznala sam nakon njegovog nastupa s Lav Kovač kvartetom na ovogodišnjem Nišville Jazz Festivalu. Bend je svirao na stejdžu kod Beogradske kapije, rezervisanom za mlade i/ili neafirmisane sastave. Vršnjaci okupljeni u ovom kvartetu (s izuzetkom Žolta, godinu dana starijeg od ostalih muzičara) privukli su pažnju kao jedni od retkih (uključujući i sastave sa glavnih festivalskih bina) koji su u sveopštoj ekspanziji fuzije žanrova razumeli da se u tom spajanju mora čuti i džez.

Kompatibilnost članova kvarteta i njihovo međusobno uvažavanje, iako još uvek bez jasno definisanog zvuka benda, omogućilo je da se Žolt Arđelan u nekoliko numera predstavi kao solista. Pomalo nesiguran zvuk u uvodnim numerama lagano je prerastao u stabilniju i snažnu svirku karakterističnu za trubače, ali protkanu toplinom i emocijama mladog čoveka. Koliko god svi govorili o modernom džez izrazu, sintezi muzičkih stilova, baperski zvuk je primaran u tom modernizmu. Odslušati jedan jedini nastup probijajući se zvučnom percepcijom kroz žagor publike i prolaznika, nije dalo baš sve odgovore na pitanja koja je mladi trubač postavio svojim sviranjem, tako da sam morala ponešto saznati od njega lično.

Kao trubač sviraš u kvartetu Lava Kovača. Kada je osnovan bend, s kojom muzičkom koncepcijom, i da li je to tvoj stalni angažman?

Kvartet postoji oko šest meseci. Pošto studiram u Budimpešti, sa njima sviram tek par nedelja. Imali smo nekoliko proba pred nastup na Nišvillu, a nakon ovoga imaćemo još par svirki u toku leta. U septembru se vraćam na Akademiju i ne znam šta ćemo tačno sve raditi od jeseni, videćemo… ali teže ćemo se organizovati kada budem bio u Budimpešti.

Sviramo džez, ali se trudimo da zvučimo moderno. Na repertoaru su autorske stvari, uglavnom fjužn, iako ima i nekih oblika esid džeza. Sve smo to nekako, uključujući i klasičan džez, upakovali u moderan muzički izraz.

Otkud muzička akademija u Budimpešti, imajući u vidu repere poput Graca ili Berklija?

Odluka da studiram u Budimpešti (Kobanyai music studio) bila je zasnovana na činjenici da Akademija ima jako dobre profesore, ali i zbog jezika, jer sam Mađar. Reč je o akademiji moderne muzike, od džeza do popa. Ja sam na džez odseku, učim kod izuzetno dobrog trubača i profesora Fekete-Kovacsa Kornela, koji je kao izvođač aktivan na mađarskoj džez sceni, a sarađivao je i sa svetskim džezerima poput saksofoniste Davea Liebmana ili Boba Mintzera, sa grupom De Phazz koja ove godine gostuje i na Nišvillu…

Imao si nastupe i na Akademiji?

Pravio sam neke projekte, nastupao u malom sastavu sa pevačicom, ali ništa konkretno i ozbiljno. Nameravam da na jesen oformim svoj bend, koji bi svirao moderan i esid džez. Sviranje u malom sastavu je i jedan od predmeta na Akademiji, što podrazumeva nastupe u školi i raznim budimpeštanskim kafićima.

Šta Žolt sluša kada ne nastupa i kada nije u školi?

Džez, ali to je doista širok pojam: kul, hard-bap, moderan džez mejnstrim, esid, dosta elektronike koja ima veze sa džezom. Najviše moderne muzičke izraze, ipak smo u 21. veku.

Misliš li da možemo doći do tog modernog ako ne obavimo prethodno istraživanje kompletnog istorijata džez muzike?

Mora se slušati puno, puno džeza, i to je osnovno. Moderna muzika koja se vrti oko nas se jako lako uči. Želimo da idemo u nekom našem pravcu, da stvorimo nešto novo, ali se pre toga mora savladati osnova. Treba krenuti od Charlieja Parkera, ranog Milesa Davisa, Sonnyja Rollinsa, itd.

Jesen u Budimpešti i osnivanje kombo sastava su tvoji bliži planovi. Da li je džez tvoj definitivni izbor?

Da, džez je moj konačni izbor. Pre nego što sam upisao srednju muzičku školu nisam baš mogao da se odlučim između nje i gimnazije. Ipak sam se na kraju odlučio za muziku. Upisao sam klasičnu trubu, ali nisam to baš voleo, i nisam puno vežbao. Onda sam na Novosadskom festivalu čuo džez i tada je sve krenulo. To je bilo dok sam išao u drugi razred srednje muzičke.

Bilo je novosadskih nastupa pre odlaska na Akademiju?

Da, nastupao sam u džez sastavu Life Is Life. Nismo baš znali da sviramo, bili smo klinci, ali smo se trudili. I jedva sam čekao da završim srednju školu i upišem džez na akademiji. Džez danas nije najpopularnija muzika, ali to je muzika u kojoj sam se pronašao, koja me ispunjuje. To je za mene i veliki izazov, zato što jedan džez muzičar mora da bude jako kreativan i muzički inteligentan. Jednostavno, cilj u zivotu mi je da naučim da sviram džez.

Koliko vremena dnevno provodiš sa trubom?

Živeo sam u stanu pet-šest meseci, komšije su se jako bunile i morao sam da vežbam u jednoj osnovnoj školi. U međuvremenu sam se preselio u kuću i sada se može svirati, ponekad i po ceo dan. Trudim se da sviram što više, svaki dan bar minut više. To je problem kod trubača, relativno lako se umore, pa treba praviti pauze. Kad se odmaram slušam muziku ili skidam sola, pišem svoja sola, vežbam klavir. Bitno je biti u tome što više.

Koliko je truba zahtevan instrument?

Svi instrumentalisti kažu za svoj instrument da je najteži. Ali ja stvarno smatram da truba spada u teže instrumente, Jedan od razloga je, kao što sam već pomenuo,  to što se trubači dosta brzo umore. Sve se radi usnim mišićima, a ti mišići nisu stvoreni za takav napor. Treba ih konstantno bildovati, raditi vežbe za disanje, jer ako nemamo dovoljno vazduha odmah će se čuti na tonu i kod još dosta stvari.

Snaga je takođe bitna. I naravno, tu je i tehnika, fleksibilnost usana, ton, visina i još milion faktora od kojih zavisi koliko je dobar jedan trubač. To su osnovne tačke, tek posle ovoga dolazi improvizacija, komponovanje i ostale stvari koje se odnose isključivo na džez.

Koji je odnos između tehničkog usavršavanja u sviranju trube i komponovanja, odnosno može li se napredovati bez kompletnog stvaralaštva?

Džez trubača određuje nekoliko jako bitnih faktora, pre svega vežbanje instrumenta. Otkada sam otišao na Akademiju, s profesorom sam vežbao na instrumentu, ali nisam ništa svirao.

Počinje se vežbama koje pokreću usne mišiće. To je bilo naporno i dosadno, ali te bazične stvari se prve moraju rešiti. Mora se puno vežbati, slušati muzika, skidati solaže…komponovanje je neizbežno ako trubač ima svoj bend, i odraz je njegove kreativnosti. To sve dolazi samo od sebe dok muzičar sazreva.

Primećujem da sviraš trubu u baperskom duhu. Koji su tvoji uzori?

Od starih majstora Lee Morgan, Duško Gojković, s kojim sam imao prilike da sviram na jednom džem sešnu, i naravno Miles Davis. Od savremenih trubača Roy Hargrove, koga sam sinoć slušao i čiju muziku volim jer se u njoj čuje džez i to jako moderan, latin, smooth… Nicholas Payton, čiji mi se zvuk i muzika puno sviđaju, a njegove nove stvari su me fascinirale. Tu je i Terence Blanchard…

Šta misliš o sveprisutnoj sintezi džeza i etno muzike?

Čuo sam jako kvalitetne i dobre stvari, ali i jako puno loših. To treba znati iskombinovati. Mene to ne privlači, ali cenim kada je spoj kreativan.

Kako ti deluje mađarska džez scena?

Izuzetno je jaka, i ima puno vrednih i izuzetno dobrih muzičara. Istakao bih par imena, pre svega mog profesora, zatim jednog jako mladog, ali već svetski poznatog i neverovatno talentovanog tenor saksofonistu Gabora Bollu, pa Roberta Lakatosa, Kalmana Olaha, Tonyja Lakatosa, Elemera Balazsa, itd.

Planovi posle Akademije, možda Berkli?

Amerika me ne privlači, pre bih otišao u Holandiju, Englesku ili Italiju. Volim evropski džez, naročito italijanski i njihove trubače. Ima jako puno džeza u Nemačkoj, Holandiji, Belgiji, skandinavskim zemljama. Ne znam, jako sam zadovoljan profesorom i školom u Budimpešti, a šta ću raditi kasnije videću, daleko je to još.

I za kraj našeg razgovora, koje su tvoje impresije sa Nišvila?

Prvi put sam na festivalu, iako su moji ortaci iz benda bili i prošle godine. Naravno, najviše sam iščekivao nastup Roya Hargrovea, iako sam siguran da je bilo još zanimljivosti.